RADANU U POHODE

Obilazak Radan planine i okoline, avgust 2019 SOTA Aktivacije: YU/JS-032, YU/JS-036, YU/JS-069 i YU/JS-096.

Autor: Slobodan Stanković YT2SS

Dogovor je brzo pao, čim sam ga pozvao: Aca YU1CA je pristao odmah da idemo zajedno da aktiviramo nekoliko SOTA vrhova u južnoj Srbiji, u Toplici. Njemu interesantno da odradi one lokacije koje nisu još aktivirane, meni da malo učim od majstora.

Za bazu smo izabrali selo Gojinovac pored Prokuplja, odakle je moj otac i gde imam kuću, pa je smeštaj rešen. Inače, tu je i izvrsna nova vinarija „Toplički vinogradi“, valja probati njihov Prokupac Epigenija.

Plan je bio ambiciozan, takva je bila i priprema. Sa SOTA Maps sajta sam skinuo i odštampao detaljne mape lokacija sa izohipsama i kotama da se bolje snađemo. Takođe, za svaku lokaciju sam skinuo i štampao i satelitski snimak, kako bismo bar otprilike znali kakav je pristup i da li ima pogodnog mesta za postavljanje antena.

Ispostavilo se da su skoro svi bliži SOTA vrhovi na Radanu ili na njegovim ograncima koji se spuštaju prema Prolom Banji i Toplici. Jastrebac smo ostavili za drugi put. Evo šta je nama bilo interesantno u ovom kraju:

JS-032 Šapot, 1409m: ovo je najviši vrh Radana, zovu ga i Tromeđa. Nalazi se iznad Gornjeg Gajtana. Između Šapota i Sokolovog Visa je prevoj Gajtanska Vrata, veza između Toplice i Jablanice.

JS-036 Sokolov Vis, nešto niži vrh (1370m), drugi stub Gajtanskih Vrata. Nalazi se iznad sela Đake i Đavolje Varoši.

JS-050 Sokolovac, 1260m, iznad sela Vlasova, do kojeg se stiže uzbrdo iz Prolom Banje. U okolini su dva interesantna mesta. Jedno je Begovića Grob, tu je sahranjen poručnik Dimitrije Begović, poginuo 1917. godine u borbi sa Bugarima, verovatno tokom topličkog ustanka. Ispod Begovića Groba, nizbrdo na drugu stranu od Proloma, prema Dobroj Vodi, nalazi se vodopad Ripivoda. Leti siromašan vodom, u proleće se razgoropadi i deluje moćno.

JS-069 Radulovac, 1050m, vrh planine Sokolovice, takođe iznad Proloma, ali na sever. Do njega smo uspeli da dođemo, o čemu će biti reči kasnije.

JS-072 Jovanova Glava, 1017m, vrh Rgajske planine, koja je malo dalje od Radana, iznad Žitnog Potoka.

JS-078 Šanac, 947m, iznad samog Prepolca na starom putu Kuršumlija-Priština. Od ovoga smo odustali odmah, nažalost, jer je vrh praktično na samoj administrativnoj liniji prema Kosovu i Metohiji.

JS-089 Crna Čuka, 889m, iznad Kuršumlijske Banje. Ovo nije jedina Crna Čuka, njih ima svuda po Srbiji: gde god ima neko strmo brdo obraslo gustom crnom šumom, nadenu mu ovo ime.

JS-096 Crna Čuka, 748m je drugo brdo sa ovim nazivom, meni mnogo poznatije. Uzdiže se iznad sela Piskalja u brdima iznad Gojinovca i od detinjstva sam želeo da se popnem na nju.

JS-097 Alilovica, 1083m, na putu iz Kuršumlije za Lukovsku Banju. U tom kraju nikada nisam bio, pa je i ova tačka uključena u preliminarni plan.

Naravno, plan je jedno, a mogućnosti i raspoloživo vreme nešto drugo. Šanac je otpao odmah, zbog položaja. Jovanova Glava takođe, jer je daleko od najvećeg broja ovih drugih vrhova, a i teren je nepogodan za postavljanje antena. Novi plan započinje sa Crnom Čukom iznad Piskalja, zatim Radulovac, pa Šapot i Sokolov Vis u jednom danu. Treći dan smo ostavili za Sokolovac iznad Proloma ili za kombinaciju Alilovica i kuršumlijska Crna Čuka.

Crna Čuka

Put do Crne Čuke je kratak, a ja sam prethodnog dana, pre nego što je stigao Aca, otišao u probnu vožnju. Put je dobar makadam do Piskalja, a iznad je šumski put, uglavnom posut kamenom i utaban. Ipak, na nekim mestima smo išli uzbrdo uz uzan, izlokan zemljani put kroz šumu, kao kroz kanal ili tobogan. Bez landrovera, teško da bismo izašli tamo gde smo želeli. Oko Crne Čuke ima kružni put koji obilazi oko vrha na par desetina metara manjoj visini. Sa njega smo uspeli da nađemo tvrd i dobar put skoro do samog vrha. Doduše, kroz gustu šumu i granje, ali nije bilo nedoumica: bio je to put koji se koristi. Na vrhu smo stigli u blizinu proplanka u šumi idealnog za postavljanje antena i rad.

Postavili smo fiberglas stub od 12m sa dipolom i trapovima za 20m i 40m. Aca je postavio njegov standardni setup GP vertikalke za 20m. Fascinantno je kako je on to doveo do savršenstva: munjevito postavljanje i još brže pakovanje, a odlične karakteristike u radu. Do blizu lokacije smo stigli kolima, ali je interesantno kako on uspeva da sve što mu treba spakuje u mali ranac i isto tako malu torbu za antenu sa priborom. Pokazaće se kasnije da je to vrlo bitno. Krenuli smo sa radom, i išlo je dobro. Imali smo problem sa SWR-om na dipolu, jer nismo uspeli da dovoljno razmaknemo krake, proplanak je bio minijaturnih dimenzija. Vertikalka je odradila svoj posao i krenuo je pravi pile-up.

Naravno, radili smo samo cw, snagom od desetak vati. Aca ima ukrajinski Minu SW-2013, koji je inače all-mode, i koji se pokazao i dokazao u bezbrojnim ekspedicijama. Moj mcHF (M0NKA klon) je radio dobro, ali je brzo izdušio LiPo bateriju koja nije bila dobro napunjena. Oslonili smo se na Acinu mašinu.

Prvi mačići su zamjaukali dobro, pa smo bili zadovoljni. Brzo smo se spakovali i krenuli dalje. Vremena imamo dovoljno za Radulovac iznad Prolom Banje.

Radulovac

Planinu Sokolovicu pamtim po pričama iz detinjstva, tamo su kao mladi otac i stričevi išli da seku drva za ogrev. Do Kosmače, sela podno Sokolovice, stižemo dobrim, utabanim putem. Tamo smo pitali kako da stignemo na Radulovac i napravila se prava mala uzbuna. Došao je šumar Saša i pitao šta mi to tamo hoćemo da radimo. Mi objašnjavamo, nije njemu baš jasno, ali vidi da smo bezazleni.

"Imate li oružje?"

Bože sačuvaj.

"Dobro, dovode neke Italijane, pobiše sve živo po planini. Ajd, možda svratim kasnije motorom da vas obiđem."

Krenuli smo dalje uzbrdo, prvo do lovačkog doma, pa kroz razvaljenu kapiju nekadašnjeg lovnog zabrana. Gomile skinute žičane ograde bivšeg lovišta svedoče o vremenima koja su verovatno bila bolja za ovaj kraj. Nikoga nismo sreli, osim momka iz Paraćina zaposlenog u firmi koja za Srbijašume radi šumske poslove. Imaju i konje, jedino sa njima mogu da izvuku iz šume balvane na nepristupačnim mestima. Došli smo do mesta u šumi gde dalje ne možemo ka vrhu kolima. OK, rance na leđa i krećemo. Aca je na Crnoj Čuki odeljao svakome po jedan drenov štap, pa smo ignorisali one fensi planinarske štapove koje imam u kolima.

Nismo se mnogo peli, par stotina metara po relativno blagom usponu kroz šumu. Gore nas je sačekao proplanak, praktično stenovita ploča sa retkim niskim rastinjem. Idealno za postavljanje antena, samo smo morali da proverimo da nema drugih stvorova zainteresovanih za grejanje na suncu. Na sreću, bili smo sami, ako ne računamo bumbare, ose i obade kojih ima u velikom broju. Kao i na Crnoj Čuki, oko proplanka je šuma. Nismo imali širok vidik, ali je ovde bilo mnogo više mesta za postavljanje opreme.

Opet je bio pile-up, a radili smo samo cw na 14MHz.

Pakovanje i put nazad kroz šumu do kola je rutina. Spustili smo se kroz selo Veliko Pupavce pravo u Prolom Banju. Sačekao nas je Milan Simović iz restorana „Božji Raj“ sa svežom pastrmkom. Preporučujem ovo mesto jer je ambijent zaista rajski, pastrmka uvek sveža, a domaćini ljubazni i gostoprimljivi.

Pomalo umorni, ali zadovoljni i siti, krenuli smo nazad za Gojinovac.

Sokolov Vis

Sutradan krećemo ujutru pravo za Đavolju Varoš, odakle se uspinjemo na Radan. Put prema selu Đake je nov, probijen pre neku godinu i kreće od samog ulaza u Đavolju Varoš. Put je već ispran jakim kišama i vodom na strmijim delovima, ali sve je prohodno. Gorica od koje smo kupili rakiju i suvenire kaže da svaki dan ide u Đake običnim kolima, tamo živi.

Put ide kroz prazne zaseoke, sve do poslednje kuće pred uspon ka Sokolovom Visu. Tamo radi vesela mašina, domaćin peče rakiju, verovatno od prošlogodišnjeg roda ili od džanarika koje stižu ranije. Pored onih što posluju oko kazana i ne smeju ni da je liznu, tu je i degustator, koji već ima teškoća u govoru. Ponuđeni smo, naravno, ali se nismo mnogo zadržavali. Aca je kupio rakiju, javiće nam kakva je, ali verujem da nema zamerki. Narod ovde ume da napravi dobru rakiju. I da je svu popije…

Penjemo se dalje, put je dobar, mada ponegde izlokan kišom, a ima i kamenova-samaca koji vire iz puta i merkaju kartere i diferencijale neopreznih vozača.

Stigli smo do Sokolovog Visa, koji je zapravo dvoglav. Obe glavice su obrasle šumom, ali se na onoj višoj iz šume pomalja stenovit vrh. Prilaz je najbolji sa strane niže glavice, jer se uz livadu može popeti kolima do određene tačke, pa posle pešice uz brdo. Đogat se pokazao dobro, redukcija i prva pa druga brzina i rzao je uz brdo bez problema.

Parkirali smo se u livadi i krenuli dalje pešice, natovareni rančevima sa opremom. Uz put fotografisanje i selfiranje, što me je koštalo dodatnog penjanja. Došli smo skoro do pola kada sam primetio da mi nema telefona. Očigledno da mi je ispao kod poslednje foto-sesije. Nazad, niz brdo i nađosmo ga. Onda opet uzbrdo… Preko niže glavice, pa kroz šumu i stigosmo da drugi vrh, pa opet kroz šumu do kamene kupe. Postoje planinarski znaci i kutija sa pečatom za overavanje uspona. Nažalost, pečat je neispravan, pa smo se slikali kod kutije za pečat.

Na vrhu kamene kupe je bilo tesno, ali dovoljno mesta za opremu. Podigli smo antenu i spremili se za rad. Ja sam se častio kafom, vrućom, iz termosa. Uživanje u kafi i pogledu koji puca na sve strane: Jastrebac, Kopaonik, Sokolovica, Pasjača, Vidojevica, Suva Planina i u daljini Stara Planina.

Posle kafe pile-up, kao što je red.

Vreme nam ide, pa smo požurili dalje. Kada smo se spustili do kola, malo smo predahnuli da travi, i proučili dalji put.

Šapot

Šapot zovu i Tromeđa.

Prilaz nije tako jednostavan sa strane sa koje smo mi došli, naročito ako ne znaš put. Topografske karte, google maps, satelitski snimci i druga pomagala nam nisu pomogla da ne zalutamo. Skrenuli smo na pogrešan put kroz šumu, zamalo se prevrnuli i stigli na livadu sa koje možemo do vrha samo balonom ili helikopterom. I onda ide ono „kartu čitaj…“

Vratili smo se u selo Gornji Gajtan, kod domaćina Radovića, čiji su preci došli ovde iz Pive. Od njegove kuće na drugu stranu, naniže prema Medveđi i Lebanu, počinje asfaltni put. Međutim, ni on nije mogao da nam sigurno kaže kako da stignemo gore.

Ima put, ali ne umem da vam objasnim da ne zalutate, ima mnogo mesta gde možete pogrešno da skrenete.

Na kraju nam reče gde da pokušamo, da skrenemo u šumu malo dalje od onog prvog skretanja. Odemo tamo, polako izađemo na livade pod samim vrhom, pa kroz šumu okolo i shvatimo da idemo pravim putem. Ono što nije bilo dobro je što je sunce sve niže, a nismo želeli da po mraku idemo ovim putevima i da zanoćimo u planini.

Šapot je blizu puta, manje od 100m uz brdo kroz šumu. Kamena kupa, sa planinarskim stubom sa oznakom na vrhu. Ipak je ovo najviša tačka Radana. Vidik malo skučen, drveće praktično skriva vrh sa svih strana, ali ima mesta za antenu i opremu.

Naravno, opet kafa i opet mini pile-up. Po raportima vidimo da nam je signal tanak, radimo sa desetak vati. Da nije spotova na klasteru, bilo bi veoma tanko. Ipak, nije loše, uradili smo dosta veza.

Sunce polako pada za šumu, mi se žurno pakujemo i kroz more koprive spuštamo se do kola. Sada mi se čini da mnogo brže prolazimo putem kojim smo došli, jer znamo kuda idemo. Za dana smo sišli na asfalt u Đavoljoj Varoši.

Aci su javili da mu dolaze prijatelji Grci u uzvratnu posetu. On je sa njima vitlao po grčkim vrhovima, sada oni dolaze u Srbiju da malo obiđu naše. To znači da je program trećeg dana otkazan.

Ja ću morati, teško meni, da se umesto penjanja na Sokolovac, posvetim mušičarenju na Toplici. Šta ću…